Zima

Mrak je pao već oko pet
i niko neće u beli svet;
pale se svetiljke, mi gledamo napolje
i mislimo kako život je lep!
Sutra ujutru, već oko osam,
biću u beloj janki; nećeš znati ko sam!
Lete sanke, grudve dve,
i sve opet miriše na sneg...

Popodne, kad se iz škole vraćam,
već pala je kiša, pa po barama gackam;
sve lepo uvek prekratko traje,
mada mene još uvek drži nadanje
da u sitne sate, kad mrtav je grad,
neka će zvezda ostaviti trag;
da čarolija je tu, da živim u snu,
da sve opet miriše na sneg...

Jesen

Kada kroz bujne, zelene krošnje,
čemer nežno provuče prste,
kada vlaga i vonj opiju ptice,
kada građevine sakriju lice,
kada oblak pred svojim bolom zažmuri,
kada se sunce naduri
i kad na tlo padne tanka sen,
znamo da došla je jesen;
i vetar, i kiša, i zvezde i noć
tada zovu upomoć...

Tada se čovek iz prizemlja namršti,
izađe u dvorište i upali plin,
zakopča jaknu sve do nosa
i oči mu žudne skrije kosa.
I to kakva? Masna i gusta,
deluje kao puna čuda;
u stvari je samo maska
što krije njegova neverstva
kada su vetar, i kiša, i zvezdana noć,

njega zvali upomoć...

Kada se lišće tiho odvoji od grana,
ptice odlete na daleki jug,
zgrade na prozore navuku zavese,
oblaci se sete starih rana,
sunce nas laže svako malo
i tlu do lepote nije stalo,
tada je jesen posetila lug.
I vetar, i kiša, i zvezde i noć,
tada zovu upomoć...

Zašto rat?

Reci mi šta dobiješ
Ako ubiješ?
Reci mi zbog koga praviš lom?
Reci mi šta se menja
Ako prodaš dom?
Više nema se strpljenja,
Da l' zaslužujemo lom?
Napamet ti znam rutinu. 

Ti ne poštuješ imovinu. 

Pokrio si svaki ćošak,
Svako sad je prosjak;
Tražimo duševni mir,
A ti uletiš sa tim...

Zašto iza leđa?
Zašto nož u leđa?
Zašto otac na sina?
Zašto takva klima?

Zašto preko reči?
Zašto mutiš reči?
Zašto rob? Zašto grob?
Zašto rat? Zašto pakt?

Kakva je to tuga?
Zašto drug na druga?
Zašto brat na sestru?
Na kakvom smo to mestu?

Zašto preko smisla?
Zašto nema smisla?
Zašto grob? Zašto rob?
Zašto pakt? Ma zašto rat?

Dom

Kad se u školi stvari otmu kontroli,
kad nepravda može previše da boli,
kad smo neodlučni, čudni i predugo budni,
oni paze nas, dok gazimo u san.

Kad život hoće naopako da krene,
kad sve ume nizbrdo da krene,
kad želiš da predahneš i zaustaviš vreme,
samo reci njima, oni tu su da te trezne.

Kad ti treba jedan osmeh,
ti dobićeš milion,
kad ti treba jedan drug,
ili ,,krila jedan krug'',
kad sve zamre, oni biće tu.

Prvo levo, pa nizbrdo,
tu me čeka topli dom,
ja se vraćam bratu, sestri,
svojoj majci, ocu mom.

Dan

Dobro veče, sada svima;
Prija li vam ova klima?
Kako je to biti sam
Dok stojiš u blatu danima?

Dobro jutro, 'de si brate?
Kako je to kada tuge svrate?
Prija li ti da poklekneš
Kada nećeš na to ni da trepneš?

Ma dobar je dan danas
I tek treba da prođe,
Ali da li nas čeka ponos
Posle sve te rđe?

Laku noć, lepo mi spavaj,
Kako je bilo danas?
Ma kako je bilo, sutra biće bolje;
'Ajde, treba još samo malo volje!

Mračni kut

Kada bi me pitali da li su se vratili,
Da li su proskitali, da l' su zamislili raj?
Kada bi me pitali kuda svi su otišli
I zašto su napustili svoj rodni kraj?
I kada bi me pitali zašto radim sve to?
Na to ja nemam odgovor!

Danas nema budućnosti,
Sedi i razmisli:
Kuda vodi ovaj put?

I sutra se pretvara u juče,
I jaka nas struja vuče,
I lagano mi tonemo
Tamo negde, iza sna...
Mi čekamo i čekamo
I igru lako predamo;
Ovaj put nas vodi u mračni kut!

Šta je bilo?

Plavo lice krije skice -
Čupa klice, igra mice,
Kocka se i daje život;
Njegov krik čuje Pivot.

Crne usne, crne lajsne,
Crn luster i crne trase;
Trči ka svetlu, al' sad' je kasno;
Sada je sve postalo jasno.

Šta je bilo? Je l' se plašiš?
Zašto moje vreme traćiš?
Šta je bilo zlatno oko?
Da li čuješ ljudski topot?

Šta je bilo? Je l' sad' bolje?
Da li trebaš novo polje?
Zašto ćutiš? Što si psiho?
Nisi ti jedini svedok!

Beži!

Zašto želiš da odrasteš?
Zašto želiš da propadneš?
Kako se boriš ako sam sediš u mraku?
Ofarbaš svoj lik i predaš se paklu! 

Zašto želiš da se uklopiš?
Imaš li razlog za to?
Zašto ne razmisliš svojom glavom?
Nisi papagaj pa da ponavljaš ton! 

Beži, beži odmah,
Beži kad' ti kažem sad'!
Pusti stvari nek' ostanu,
Ti moraš da se spaseš!

Beži odatle,
Čim možeš, beži sad'!
Čuvam tvoju dušu pod kapuljačom;
Ovo radimo zajedno i poslednji put!

Čovek

Teško je reći pravu stvar,

Jer kada pričaš ti pričaš o sebi.

Teško je biti iskren,

Jer kada voliš ne želiš da boli.

Teško je biti realan,

Jer je previše stvari koje ti ne odgovaraju,

Pa zato počinješ da mrziš...

A teško je mrzeti,

Jer možeš da nađeš krivicu u svakome!

 

Teško je reći da život je lep,

Jer retko ko živi rokenrol.

Teško je biti srećan,

Jer često precenjujemo ili mnogo očekujemo.

Teško je biti zadovoljan,

Jer imaš samo svoju suštinu,

Pa zato padaš u očaj...

A teško je očajavati,

Jer umeš da nađeš nadu u svemu!

 

Teško je reći ko je dobar, a ko loš,

Jer uvek postoje dve strane,

Koje jedna bez druge ne mogu.

I teško je zadovoljiti i Jing i Jang,

Jer mi mislimo da smo nemoćni.

Ali opet radimo sve to,

I ako je teško živeti u ironiji...

 

Teško je reći da je neko pametan,

Jer postoji toliko stvari koje nikada neće znati.

Teško je reći da je nešto inovativno,

Jer toliko stvari smo izgubili,

Ili za njih ne znamo, pa ih nismo ni isprobali.

Teško je raditi nešto kreativno,

Jer danas postoji mnogo stvari koje su zanimljive,

A ništa ne govore... 

 

 Gledano sa one ,,pravilnije'' strane,

Niko od nas nije čovek,

Jer mi svakodnevno ulažemo nadljudske napore,

Zbog emocije koja nam održava vek...

Kako dobro repuješ

Muče te prave ,,tinejdžerske" muke;
sistem je truo i nema tri čuke!
Živiš zlatne spirale na kubni
i nekada nedostaje pogled žudni
kad si bio dete i gledao komete...
sada svi ti prete da misli mnogo lete!

U ponoć, kada otkuca sat,
u glavi vodiš krvav rat...
za sebe baciš rimu, vidiš koji si car;
bunt je u tebi Božji dar!

Kako dobro repuješ, na ljude kako deluješ,
kako dobro repuješ, ti svet ćeš da preokreneš!

Muči te tvoja gorka sudbina,
što sve sto uradiš prekrije tmina.
Polako se potpuno zatvaraš u sebe
i sve su ti veće potrebe...
i ako se spaseš i sve isplačeš, 
i dalje se nastavlja rušenje iz temelja.

U zoru, kada nikoga nema,
ti pričaš sam sa sobom, bojiš se tog trena;
polako sviješ stih, nasmešiš se i krećeš, 
znaš da svaki stepenik ti možeš da pređeš!

Kako dobro repuješ, na ljude kako deluješ,
kako dobro repuješ, ti svet ćeš da preokreneš!

Muči te ona ,,drugačija" logika;
kompleksi se prenose preko svih rubrika.
Hodaš po tankoj liniji smisla
i tešiš se kada kupiš patika trista,
jer vremena je malo, a tebi je stalo
da prođeš avanturu i zaboraviš na buru!

U podne, kada zanemi sve,
tvoje su oči providne...
tada sklopiš strofu, očaj po strani,
i za tebe ovo postaju najbolji dani!

Kako dobro repuješ, na ljude kako deluješ,
kako dobro repuješ, ti svet ćeš da preokreneš!

Spas

Ne kupuj mi poklon za rođendan,

samo svrati do mene, ne osećaj se nepozvan.

Ne donosi mi suvenir sa dalekog puta;

pošalji mi smajli kada sam ljuta. 

Ne troši pare na knjige ili diskove,

samo me pozovi da dođem, gde god da ste!

Vremena su preteška, 

pronađi spas u sitnicama.

Jedna je vrteška, 

poenta je u ravnicama.

Jeste, tu su stvari, 

nije lako da se svari;

šljašti, blješti, 

mrači a teši. 

Kad su vremena preteška, 

ti pronađi spas u sitnicama. 

Kraj škole

Ranac sa leđa šutam kroz prozor
Njegova težina razara odraz
Ali mene nije briga, to nije moj problem
Jer je kraj škole i ja sve kod sebe zovem.
Hajde da se prskamo, kuću da rasturamo,
Zvonimo komšijama i onda da kibamo.
I ako nas pitaju, nije naš problem,
Jer je kraj škole i mi sada nastupamo.
Ne mogu da nas kazne, nije im u moći
I tek posle dvanaest ja ću kući doći.
Njima ću, u inat, da se smaram i do tri,
Sada je naš red da kaznimo njih!
I kako vreme odmiče, sve sam bliže lektiri,
I onim zadacima iz matematike...
Ali mene to ne zanima, neću ništa da uradim,
Smisliću već izgovor, misli da im pomutim.

Poštuj!

Poštuj svoje poreklo,
Porodicu, druga...
Poštuj što je ovde teklo,
I kada je tu samo jedna pruga.

Poštuj kada kažu: ,,Ne znaš!''
Nauči to za svoju budućnost,
I za prošlost, i za sada, ti trebaš
Pravog znanja, za uljudnost.

Poštuj život, osećanje,
Emociju i predanje.
Poštuj svako živo biće,
Ljubav još uvek nije otkriće!

Poštuj mišljenje i nekoga mlađeg,
Al' i starinske, teške dane.
Razmišljaćeš tada rađe,
Kad' izlečiš mnoge rane.

Poštuj ono što se stvori,
Pa makar bilo i najgore!
Poštuj kad' se pesma ori,
Poštuj tugu samotinje...

Poštuj kada neko daje,
Deli, budi sreću svugde!
Kada sluša dečje graje
I ne želi biti nigde drugde.

Poštuj i ljude koji loše čine,
Koji se stide domovine,
Koji bi da poprave,
Ali ne znaju baš najbolje...
Ne crni ih nikad', pomozi im da porastu, 
Ako umeš da deliš hajde sad' lepo želi! 

Poštuj, poštuj razlike,
Između ljudi razdeljke;
Biće bolje, sigurno,
Ako se svi volimo!

Poštuj, poštuj sebe,
Stare odluke iznesi.
Zamisli da svi, za tebe, vrede
I otresi se od pakosti!

Ti

U kući praviš tursku seriju,
Na sebe stavljaš parfimeriju.
U meni budiš holeriju
I tražiš destileriju.

Nisi spremna da upoznaš,
A nećeš da priznaš,
I teško ti pada sve...

Hoćeš da ispraviš
Trudiš se da zaboraviš.
Ne možeš da boriš se..

Al' ja nisam tvoj odraz,
Ne, ja nisam tvoj poraz,
Ja sam druga osoba,
Imaš višak informacija!

Al' ja nisam tvoj ventil,
Oko tebe ja ne lebdim,
Traži druga prostranstva,
Ja za tobom neću da kasam!

Škola kroz godine

Prvi put u učionici,
zanimljivoj radionici.
U njoj se sva deca druže;
i nas je vezalo drugarsko uže.

Više nismo naivni prvaci,
već ozbiljniji, stariji đaci.
Sada mora mnogo da se uči
i škola nas već pomalo muči.

Biti trećak je ozbiljna stvar,
osetio je to i svaki drugar.
Pravi takmičar sada jesi
pa ti se i poneki poljubac zadesi.

U četvrtom bliži smo svi,
ljubav se naša prenosi.
Rastanak od učiteljice teško nam pada,
ali želja za učenjem to brzo savlada!

Još više se radujem daljem obrazovanju,
i želim da budem majstor u školovanju!
Idemo dalje, u peto dva,
a za nas cela škola zna!

Ljubavna pesma za tebe

Tebi bih dala ljubav iz svemira,
unutra bih gajila duhove nemira.
Tebi bih kupila ceo svet
i obojila bih ga kao suncokret.
Od tebe bih slušala i najcrnji horor,
a borba za tvoj san bila bi mi odmor!

Kad držiš me za ruku,
ja odagnam svu muku
i živim u trenutku kao u snu...
Kad mi pričaš priče 
ja gledam te u lice
i ništa me se drugo ne tiče!

Ja te volim kao trešnjin cvet proleće.
Tebi moja ljubav kao lasta posle zime vraća se.
Ja te volim kao svici šarenu livadu 
jer ti oči sjaje kao srebro noću na nebu.

Ja te volim kao cvrčak svoju violinu  
i čuvam te kao oblak zelenu planinu.
Tvoj lik u mom srcu seva kao munja;
znaš da sam uvek tu, nema potrebe da lutaš!

Kiše su krenule

Prestani da mračiš,
Ljubav moju tlačiš!
Najgore su godine,
U moj život ne mešaj se!
Samo malo poverenja,
Previše je iskušenja.
Ne znaš šta se dešava
U sedištu autokrata!
To je šikaniranje,
Zavisno planiranje:
Iskoristi kako znaš!
Pospi na me' sivi prah.
Ponašaj se kao kralj:
,,Ubošće te crven malj...''
Ne znaš šta se dešava
U sedištu autokrata!

Neko novo trenje,
Ja moram da uvenem...

Prevelika presija,
Situacija je stresnija...

Visoki napon,
I kiše su krenule...

Pismo

Molim i kumim, za živote šumim,
Ali tebe nije briga! Ti si prva liga
Ako zgaziš trubu, krv na belom rubu
Da pokažeš svima da deo si tog tima!

Pao si sa litice, o tebi pišu žitije...
Ne treba ti viza da budeš deo niza.
Modulator glasa kao infinitiv stasa;
To je neka motivacija, vanvremenska akcija!

Sve bi dao za novac, amater si lovac,
Jer ti treba publika, u novinama rubrika.
Želiš da si glavni, vođa ravnopravni,
Kovčeg, a njemu buđ u stvara tremu...

U stvari si vrlo loš
Jer uništavaš tuđi koš!

Neću!

Neću da slušam umove britke;
Hoću da sama vodim bitke.
Neću da sistem guta mene,
Narav će tada da mi uvene!
Neću da sredim svoje misli-
Hoću ovako, a ti slobodno vrišti!
Neću onaj uobičajeni put,
Od rutine će mi mozak postati žut.
I neću nikoga za vodiča,
On nema viziju, to je prazna priča.
Neću da sedim i neradim ništa-
Biću u školi, proživeću svašta!
Neću da mi iko traži kakva da budem,
Nikada neću da se predam;
Imam svoj način, pa ti ludi,
Ako me mrziš, znači da si bedan!

Neću da slušam mejn-strim muziku,
Od takvog ću zvuka upasti u ludnicu!
Neću da radim nešto zbog nekog-
Možeš da zamoliš i komšiju preko.
Neću da mrzim, hoću da delim,
Ljubav da širim i odavde da se selim.
Neću da lažem, oči da mažem,
Za mene je samo trenutak važan!
Neću da kukam, hoću da blejim,
U društvu je lakše tajne da vijem.
Neću da napamet bubam lekciju
Niti da idem na literarnu sekciju;
Učim svojim tempom, znam da ima mana,
Al' je bolje nego takmičenje svakog dana!

Neću da se jedem jer moj duh je tražen-
Biće mnogo lakše ako nekom kažem!
Neću da gađam nisko, zbog sebe,
Čak ni preko zime neću da nazebem.
Neću dosadne pesme da sviram,
Za svoj instrument sama ću da biram.
Za ono što mi nije jasno uvek ću da pitam,
I dok druge bude bolelo, stvaraću nov ritam!
Neću da stopiram vreme,
Boriću se protiv treme!
Nikada neću da propadanje gledam,
Za bolje sutra ću da se borim;
Svoje emocije drugu ću da dam,
I da je loše nikada neću da zborim!

Proleće

Proleće doleće,
Mene to ne zanima.
Ja izgubljena živim danima;
Prazne priče slušam, slušam da je
Prelepo, i da ljubav vaje;
U meni ta sumnja laje...

Proleće doleće,
Mene to ne zanima.
Ja izgubljena plačem, sva sam ranjiva;
Crno gledam, mislim kako
Biti drug danas nije lako,
To me tera da menjam se tako...

Ja znam da dam
I nije me blam!
Hoću, daću,
Ali niko ne ceni,
I proleće me progoni...

Proleće protiče,
Mene to ne dotiče;
I sledeće godine doći će.
Kada ode, shvatiće
Da za uspeh pitaće
I ocene tražiće.
I to me boli...

Moji sni

Sama sa sobom vodim bitke
jer me muče misli plitke.
Noćima tmurnim u zvezde gledam
dok se odsjaju senka ne predam.

Od svojih snova pravim barke
i ne slušam nikakve tuđe varke
jer, život je uvek težak i trom.
Zamah mojih krila uništio je grom.

Ako pokušam da raširim jedra
dobijem jak udarac u nedra.
Svaki slom vedrog neba
uvek će nekome previše da treba.

Moji sni večno su plovili
morem izgubljenih želja.
Moji sni vreme su traćili
i sedam pustih nedelja.

Često sam umorna i nemam svoju opnu,
pa moram da pristupim tuđem kopnu.
Ali vlasnik ima preveliku tremu
i mnogo mu je lakše da poštuje šemu.

Ne može da stvori drugačiji način;
to je mnogo rada, to će da ga tlači.
Svaka realnost za njega je mračna - 
samo ono lepo informacija je tačna.

Ne mogu da gledam da niko se ne bori.
Ne mogu da slušam tužnu pesmu dok se ori.
Hoću da pomognem, na posao da prionem,
ali nemam tim, ne mogu sama da preokrenem!

Moji sni večno su plovili
morem izgubljenih želja.
Moji sni vreme su traćili
i sedam pustih nedelja.

Ne gubi sebe!

Onaj osećaj, kad si sam,
Niko se ne prepušta;
Tvoj duh ti kaže: ,,Ne daj se,
Imaš oči borbene!''
Al' ti telo uzdiše:
,,Čovek lako doživi lom-
Sila vremenom popušta,
Briga tada zavlada!''

Ne slušaj te znakove,
Ne diraj svoje brkove,
Ne pomeraj te lukove;
Oni su tvoj lični pečat,
Bez njih ćes prazno zvečati!

Jeste, društvo sluša
Kad si kao oni-
Pravog se tebe gnuša,
Jer te ne voli!
Ne gubi svoj način;
To je smrtonosna zamka!
I kad misliš da je kraj
Znaj da niko nema tvoj začin!

Ljubav

Topao zagrljaj pruža ti roditelj,
Brat i sestra su uvek tu.
Društvo, da blejiš, na fore se smešiš;
Simpatija gaji nadu svu.

Ljubav ne zna za granice,
Ona je vanvremenska!

Rođaci svakakvi, veoma živahni,
Familija sve k'o mede.
Bake i deke, najdublje reke,
Za tebe će da uštede.
Ljubav ne zna za granice,
Ona je vanvremenska!

Nastavnik u školi- tu, da ne zaboli,
I vreme nam brzo prođe.
Učiteljica i naša razredna;
Grdnja padne, briga prođe.

Ljubav ne zna za granice,
Ona je vanvremenska!

Najbolji drug

Da mi neko traži da sam kakva
Pred njim sam uvek svoja
U mom životu šarenom
On je sva boja
Ako nekom treba druga šansa
Po meni, to je on
I da sada trebam druga krila
Daće mi svoj ton

Hej, brate

Hej, brate moj
Ovih dana više nisi svoj
Pitam samo: Zašto menjaš kroj,
Kad najbolje ti stoji baš taj broj?

Hej, brate, ti
Nećeš tako živeti
Jer vek će da ti proleti-
U tebi želja ne plamti.

Samo budi jak,
Proćiće i taj mrak
Znam da život nije lak,
al' one dobre čeka zrak
Samo budi drag
Ostavićeš velik trag
Jeste, takve voli krah,
al' i čeka svaki prag!

Hej, brate dim
Znaš da više nisi ni sa kim
Ja nad tobom ću da bdim
Dok ne nađeš dobar tim.

Hej, brate, rupa
Sreća danas je mogo skupa-
Ti ne daj da ti para glupa
Stane na put do dobrih klupa!

Samo budi jak,
Proćiće i taj mrak
Znam da život nije lak,
al' one dobre čeka zrak
Samo budi drag
Ostavićeš velik trag
Jeste, takve voli krah,
al' i čeka svaki prag!