Бановци

Има једна јелка
Што на зиму цвета
Што има лепе боје
Што пева на сав глас.

Ја је слушах једног дана
Па узех да се питам:
Ко је јелка та
Што тако лепо пева?

Та јелка стоји
Изнад свих других;
То је моја домовина
То су моји Бановци!

Знаш да можеш

Данима сам снуждена у ћошку седела
нешто мислила и стално плакала.
Онда једног дана дође Нађа
руку ми на раме стави и поред мене седе.

„Јојо, зашто плачеш? Какав те проблем мучи?
Реци ми, објасни ми и заједно ћемо га решити!“
Испричах јој ја како мучи ме све:
како немам онога ко ме разуме.

„И не могу да се из мрачне собе помакнем!“
рекох јој ја, а она ми објасни:
„Не постоји немогуће!
Недај да те туга обасипа вечно!
Знаш да можеш све!
Страх и туга отров су!
Зато главу горе и не предај се!

Знаш да можеш све!
До звезда да полетиш,
да сунце дотакнеш,
да све своје снове оствариш!

А ја у томе подржавам те
и знам да ћеш једном успети!
Не постоји „не могу“!
Само главу горе и успећеш
да оствариш све!“

Нађа је та која ме је уздигла!
И највише јој хвала што ми је другарица!

Поезија једне птичице

За домаћи задатак у птичјој школи
учитељ је дао ђацима веселим
да напишу песмицу полетну.
Мале птице
разлетеле се кућама
све су већ имале
идеје у главама.

Само мала, најмања,
птичица Лана,
бринула се и мислила:
-Како да нашишем песмицу
кад писати не умем?
Са комшијама се саветовала,
песнике је питала,
мами објаснила,
али песму није написала.

А ево, понедељак је стигао светао,
мали ђаци са песмама
у школу јуре узбуђени.
А наша Лана,
тужна и повучена,
одлази у школу без идеје.

Њени другари сви
лепо су рецитовали
и уз клавир певали.
А кад је учитељ Лану прозвао,
она је изашла,
уз клавир стала
и високо запевала:

-Моји школски другари
најдражи су ми
волела бих да смо
заједно рођени
и да заједно живимо,
исту чоколаду једемо.

Похвалу велику је добила!