Čovek

Teško je reći pravu stvar,

Jer kada pričaš ti pričaš o sebi.

Teško je biti iskren,

Jer kada voliš ne želiš da boli.

Teško je biti realan,

Jer je previše stvari koje ti ne odgovaraju,

Pa zato počinješ da mrziš...

A teško je mrzeti,

Jer možeš da nađeš krivicu u svakome!

 

Teško je reći da život je lep,

Jer retko ko živi rokenrol.

Teško je biti srećan,

Jer često precenjujemo ili mnogo očekujemo.

Teško je biti zadovoljan,

Jer imaš samo svoju suštinu,

Pa zato padaš u očaj...

A teško je očajavati,

Jer umeš da nađeš nadu u svemu!

 

Teško je reći ko je dobar, a ko loš,

Jer uvek postoje dve strane,

Koje jedna bez druge ne mogu.

I teško je zadovoljiti i Jing i Jang,

Jer mi mislimo da smo nemoćni.

Ali opet radimo sve to,

I ako je teško živeti u ironiji...

 

Teško je reći da je neko pametan,

Jer postoji toliko stvari koje nikada neće znati.

Teško je reći da je nešto inovativno,

Jer toliko stvari smo izgubili,

Ili za njih ne znamo, pa ih nismo ni isprobali.

Teško je raditi nešto kreativno,

Jer danas postoji mnogo stvari koje su zanimljive,

A ništa ne govore... 

 

 Gledano sa one ,,pravilnije'' strane,

Niko od nas nije čovek,

Jer mi svakodnevno ulažemo nadljudske napore,

Zbog emocije koja nam održava vek...

Kako dobro repuješ

Muče te prave ,,tinejdžerske" muke;
sistem je truo i nema tri čuke!
Živiš zlatne spirale na kubni
i nekada nedostaje pogled žudni
kad si bio dete i gledao komete...
sada svi ti prete da misli mnogo lete!

U ponoć, kada otkuca sat,
u glavi vodiš krvav rat...
za sebe baciš rimu, vidiš koji si car;
bunt je u tebi Božji dar!

Kako dobro repuješ, na ljude kako deluješ,
kako dobro repuješ, ti svet ćeš da preokreneš!

Muči te tvoja gorka sudbina,
što sve sto uradiš prekrije tmina.
Polako se potpuno zatvaraš u sebe
i sve su ti veće potrebe...
i ako se spaseš i sve isplačeš, 
i dalje se nastavlja rušenje iz temelja.

U zoru, kada nikoga nema,
ti pričaš sam sa sobom, bojiš se tog trena;
polako sviješ stih, nasmešiš se i krećeš, 
znaš da svaki stepenik ti možeš da pređeš!

Kako dobro repuješ, na ljude kako deluješ,
kako dobro repuješ, ti svet ćeš da preokreneš!

Muči te ona ,,drugačija" logika;
kompleksi se prenose preko svih rubrika.
Hodaš po tankoj liniji smisla
i tešiš se kada kupiš patika trista,
jer vremena je malo, a tebi je stalo
da prođeš avanturu i zaboraviš na buru!

U podne, kada zanemi sve,
tvoje su oči providne...
tada sklopiš strofu, očaj po strani,
i za tebe ovo postaju najbolji dani!

Kako dobro repuješ, na ljude kako deluješ,
kako dobro repuješ, ti svet ćeš da preokreneš!

Spas

Ne kupuj mi poklon za rođendan,

samo svrati do mene, ne osećaj se nepozvan.

Ne donosi mi suvenir sa dalekog puta;

pošalji mi smajli kada sam ljuta. 

Ne troši pare na knjige ili diskove,

samo me pozovi da dođem, gde god da ste!

Vremena su preteška, 

pronađi spas u sitnicama.

Jedna je vrteška, 

poenta je u ravnicama.

Jeste, tu su stvari, 

nije lako da se svari;

šljašti, blješti, 

mrači a teši. 

Kad su vremena preteška, 

ti pronađi spas u sitnicama. 

Kraj škole

Ranac sa leđa šutam kroz prozor
Njegova težina razara odraz
Ali mene nije briga, to nije moj problem
Jer je kraj škole i ja sve kod sebe zovem.
Hajde da se prskamo, kuću da rasturamo,
Zvonimo komšijama i onda da kibamo.
I ako nas pitaju, nije naš problem,
Jer je kraj škole i mi sada nastupamo.
Ne mogu da nas kazne, nije im u moći
I tek posle dvanaest ja ću kući doći.
Njima ću, u inat, da se smaram i do tri,
Sada je naš red da kaznimo njih!
I kako vreme odmiče, sve sam bliže lektiri,
I onim zadacima iz matematike...
Ali mene to ne zanima, neću ništa da uradim,
Smisliću već izgovor, misli da im pomutim.

Poštuj!

Poštuj svoje poreklo,
Porodicu, druga...
Poštuj što je ovde teklo,
I kada je tu samo jedna pruga.

Poštuj kada kažu: ,,Ne znaš!''
Nauči to za svoju budućnost,
I za prošlost, i za sada, ti trebaš
Pravog znanja, za uljudnost.

Poštuj život, osećanje,
Emociju i predanje.
Poštuj svako živo biće,
Ljubav još uvek nije otkriće!

Poštuj mišljenje i nekoga mlađeg,
Al' i starinske, teške dane.
Razmišljaćeš tada rađe,
Kad' izlečiš mnoge rane.

Poštuj ono što se stvori,
Pa makar bilo i najgore!
Poštuj kad' se pesma ori,
Poštuj tugu samotinje...

Poštuj kada neko daje,
Deli, budi sreću svugde!
Kada sluša dečje graje
I ne želi biti nigde drugde.

Poštuj i ljude koji loše čine,
Koji se stide domovine,
Koji bi da poprave,
Ali ne znaju baš najbolje...
Ne crni ih nikad', pomozi im da porastu, 
Ako umeš da deliš hajde sad' lepo želi! 

Poštuj, poštuj razlike,
Između ljudi razdeljke;
Biće bolje, sigurno,
Ako se svi volimo!

Poštuj, poštuj sebe,
Stare odluke iznesi.
Zamisli da svi, za tebe, vrede
I otresi se od pakosti!

Ti

U kući praviš tursku seriju,
Na sebe stavljaš parfimeriju.
U meni budiš holeriju
I tražiš destileriju.

Nisi spremna da upoznaš,
A nećeš da priznaš,
I teško ti pada sve...

Hoćeš da ispraviš
Trudiš se da zaboraviš.
Ne možeš da boriš se..

Al' ja nisam tvoj odraz,
Ne, ja nisam tvoj poraz,
Ja sam druga osoba,
Imaš višak informacija!

Al' ja nisam tvoj ventil,
Oko tebe ja ne lebdim,
Traži druga prostranstva,
Ja za tobom neću da kasam!

Škola kroz godine

Prvi put u učionici,
zanimljivoj radionici.
U njoj se sva deca druže;
i nas je vezalo drugarsko uže.

Više nismo naivni prvaci,
već ozbiljniji, stariji đaci.
Sada mora mnogo da se uči
i škola nas već pomalo muči.

Biti trećak je ozbiljna stvar,
osetio je to i svaki drugar.
Pravi takmičar sada jesi
pa ti se i poneki poljubac zadesi.

U četvrtom bliži smo svi,
ljubav se naša prenosi.
Rastanak od učiteljice teško nam pada,
ali želja za učenjem to brzo savlada!

Još više se radujem daljem obrazovanju,
i želim da budem majstor u školovanju!
Idemo dalje, u peto dva,
a za nas cela škola zna!

Ljubavna pesma za tebe

Tebi bih dala ljubav iz svemira,
unutra bih gajila duhove nemira.
Tebi bih kupila ceo svet
i obojila bih ga kao suncokret.
Od tebe bih slušala i najcrnji horor,
a borba za tvoj san bila bi mi odmor!

Kad držiš me za ruku,
ja odagnam svu muku
i živim u trenutku kao u snu...
Kad mi pričaš priče 
ja gledam te u lice
i ništa me se drugo ne tiče!

Ja te volim kao trešnjin cvet proleće.
Tebi moja ljubav kao lasta posle zime vraća se.
Ja te volim kao svici šarenu livadu 
jer ti oči sjaje kao srebro noću na nebu.

Ja te volim kao cvrčak svoju violinu  
i čuvam te kao oblak zelenu planinu.
Tvoj lik u mom srcu seva kao munja;
znaš da sam uvek tu, nema potrebe da lutaš!