Zima

Mrak je pao već oko pet
i niko neće u beli svet;
pale se svetiljke, mi gledamo napolje
i mislimo kako život je lep!
Sutra ujutru, već oko osam,
biću u beloj janki; nećeš znati ko sam!
Lete sanke, grudve dve,
i sve opet miriše na sneg...

Popodne, kad se iz škole vraćam,
već pala je kiša, pa po barama gackam;
sve lepo uvek prekratko traje,
mada mene još uvek drži nadanje
da u sitne sate, kad mrtav je grad,
neka će zvezda ostaviti trag;
da čarolija je tu, da živim u snu,
da sve opet miriše na sneg...

Jesen

Kada kroz bujne, zelene krošnje,
čemer nežno provuče prste,
kada vlaga i vonj opiju ptice,
kada građevine sakriju lice,
kada oblak pred svojim bolom zažmuri,
kada se sunce naduri
i kad na tlo padne tanka sen,
znamo da došla je jesen;
i vetar, i kiša, i zvezde i noć
tada zovu upomoć...

Tada se čovek iz prizemlja namršti,
izađe u dvorište i upali plin,
zakopča jaknu sve do nosa
i oči mu žudne skrije kosa.
I to kakva? Masna i gusta,
deluje kao puna čuda;
u stvari je samo maska
što krije njegova neverstva
kada su vetar, i kiša, i zvezdana noć,

njega zvali upomoć...

Kada se lišće tiho odvoji od grana,
ptice odlete na daleki jug,
zgrade na prozore navuku zavese,
oblaci se sete starih rana,
sunce nas laže svako malo
i tlu do lepote nije stalo,
tada je jesen posetila lug.
I vetar, i kiša, i zvezde i noć,
tada zovu upomoć...

Zašto rat?

Reci mi šta dobiješ
Ako ubiješ?
Reci mi zbog koga praviš lom?
Reci mi šta se menja
Ako prodaš dom?
Više nema se strpljenja,
Da l' zaslužujemo lom?
Napamet ti znam rutinu. 

Ti ne poštuješ imovinu. 

Pokrio si svaki ćošak,
Svako sad je prosjak;
Tražimo duševni mir,
A ti uletiš sa tim...

Zašto iza leđa?
Zašto nož u leđa?
Zašto otac na sina?
Zašto takva klima?

Zašto preko reči?
Zašto mutiš reči?
Zašto rob? Zašto grob?
Zašto rat? Zašto pakt?

Kakva je to tuga?
Zašto drug na druga?
Zašto brat na sestru?
Na kakvom smo to mestu?

Zašto preko smisla?
Zašto nema smisla?
Zašto grob? Zašto rob?
Zašto pakt? Ma zašto rat?

Dom

Kad se u školi stvari otmu kontroli,
kad nepravda može previše da boli,
kad smo neodlučni, čudni i predugo budni,
oni paze nas, dok gazimo u san.

Kad život hoće naopako da krene,
kad sve ume nizbrdo da krene,
kad želiš da predahneš i zaustaviš vreme,
samo reci njima, oni tu su da te trezne.

Kad ti treba jedan osmeh,
ti dobićeš milion,
kad ti treba jedan drug,
ili ,,krila jedan krug'',
kad sve zamre, oni biće tu.

Prvo levo, pa nizbrdo,
tu me čeka topli dom,
ja se vraćam bratu, sestri,
svojoj majci, ocu mom.