Jesen

Kada kroz bujne, zelene krošnje,
čemer nežno provuče prste,
kada vlaga i vonj opiju ptice,
kada građevine sakriju lice,
kada oblak pred svojim bolom zažmuri,
kada se sunce naduri
i kad na tlo padne tanka sen,
znamo da došla je jesen;
i vetar, i kiša, i zvezde i noć
tada zovu upomoć...

Tada se čovek iz prizemlja namršti,
izađe u dvorište i upali plin,
zakopča jaknu sve do nosa
i oči mu žudne skrije kosa.
I to kakva? Masna i gusta,
deluje kao puna čuda;
u stvari je samo maska
što krije njegova neverstva
kada su vetar, i kiša, i zvezdana noć,

njega zvali upomoć...

Kada se lišće tiho odvoji od grana,
ptice odlete na daleki jug,
zgrade na prozore navuku zavese,
oblaci se sete starih rana,
sunce nas laže svako malo
i tlu do lepote nije stalo,
tada je jesen posetila lug.
I vetar, i kiša, i zvezde i noć,
tada zovu upomoć...