Знаш да можеш

Данима сам снуждена у ћошку седела
нешто мислила и стално плакала.
Онда једног дана дође Нађа
руку ми на раме стави и поред мене седе.

„Јојо, зашто плачеш? Какав те проблем мучи?
Реци ми, објасни ми и заједно ћемо га решити!“
Испричах јој ја како мучи ме све:
како немам онога ко ме разуме.

„И не могу да се из мрачне собе помакнем!“
рекох јој ја, а она ми објасни:
„Не постоји немогуће!
Недај да те туга обасипа вечно!
Знаш да можеш све!
Страх и туга отров су!
Зато главу горе и не предај се!

Знаш да можеш све!
До звезда да полетиш,
да сунце дотакнеш,
да све своје снове оствариш!

А ја у томе подржавам те
и знам да ћеш једном успети!
Не постоји „не могу“!
Само главу горе и успећеш
да оствариш све!“

Нађа је та која ме је уздигла!
И највише јој хвала што ми је другарица!