Ја питам срце

Ја питам срце сваки дан цветан: зашто си тужно? Цветан дан, прави пролећни сан! Имаш блага и кристала, па зашто се онда не развеселиш? А мени ће срце, тужно и кроз плач: краљ сам, знам, знам! Имам и дијаманата и рубина, али ми у овом стану самом љубав фали! Јер ја без љубави живот свој нећу разбудити! Док са мном не буде неко, вечито ћу туговати и срећу из себе нећу дати! Јер овде фали само један цветак мали, а не гомиле које само сијају и љубав немају, само кобајаги вредност имају и само срца угрожавају! И вечито на престолу седим и тужне, тамне дане бројим! И фотоапарат,од кристала који на рубинима лежи! И круна од злата што ми на глави стоји и вечито ми броји дане сјајне док не пропадне! Чак овде ни цртежа нема да ми круну ову скину и у небо ме вину! А ја сањам, вечито и тужно: да у ритама ходам, са пријатељем неким, који ме грли и срећу и осмех ми у душу и живот враћа!